Da li ti se nekada čini da, koliko god se trudila, udaraš u nevidljivi zid? Možda u poslu daješ sve od sebe, a uspeh izmiče. Možda u ljubavi stalno biraš nedostupne partnere. Ili osećaš tugu i težinu koja, realno gledano, ne pripada tvojoj sadašnjici.

Često mislimo da su to naše lične greške. Krivimo sebe što nismo „bolje“, „pametnije“ ili „jače“. Ali, kroz rad sa Porodičnim konstelacijama (Poretkom ljubavi), učimo jednu isceljujuću istinu: Nisi kriva. I nisi sama.

Tvoj život je deo jedne veće priče – priče tvoje porodice i tvojih predaka. Mi smo kao lišće na drvetu; ne možemo da cvetamo ako koren pati. Ponekad, iz duboke, slepe dečije ljubavi, mi „preuzmemo“ teret koji nije naš. Nosimo tugu bake koju nismo upoznali, plaćamo dugove dede o kojima se ćutalo , ili stojimo na mestu nekoga ko je bio isključen.

Tada se ljubav „zaveže u čvor“. Umesto da teče ka nama i gura nas u život, ona nas vuče nazad.

Kako radimo?

U individualnom konstelacionom radu ne bavimo se logikom i analizom. Ne pokušavamo da „popravimo“ tvoju porodicu, jer niko nije pokvaren.

Umesto toga, mi otvaramo polje. To je prostor tišine i dubokog slušanja. Kroz figure, papire ili jednostavno kroz tvoj unutrašnji osećaj, postavljamo tvoju temu. Gledamo gde je tvoj pogled usmeren. Da li gledaš u život, ili u prošlost? Da li tvoje telo oseća hladnoću, težinu ili grč?

Telo je naša mapa. Ono nepogrešivo zna istinu koju je um potisnuo.

Kada vidimo gde je čvor nastao, ne koristimo silu da ga odvežemo. Koristimo priznavanje. Izgovaramo rečenice koje duša dugo čeka da čuje: „Vidim te“, „Žao mi je“, „Ti imaš svoje mesto, a ja imam svoje“.

Kada svako u tvom sistemu dobije svoje mesto i poštovanje – energija se oslobađa. Onaj zid s početka priče nestaje, a ti konačno možeš da se okreneš ka svom životu, slobodna.